среда, 07. јануар 2009.

Ljubavna od majstora

DANILO NIKOLIĆ

MOĆ I NEMOĆ OGLEDALA

Nema više onih ogledala koja su ušla u poređenja za nešto što je iskrivljeno, izokrenuto, deformisano. Dato im je pogrešno ime: kriva ogledala. A bila su prava, velika, u savršenom obliku pravougaonika.

Dva puta sam bio u dvoranama sa tim ogledalima. Ali se ne sećam gde, u kom gradu. Možda u Splitu, možda u Beogradu, možda u Peći. Samo znam da nisam imao mnogo godina, najviše šest. Išao sam sa ocem jer je majka, kako je ugledala sebe u tom krivom ogledalu, prvom do ulaza, odmah istrčala napolje.

Sasvim dobro pamtim očev smeh kad je kasnije, prosto uživajući, opisivao dejstvo tih ogledala, njihovu podešenost da svakog maestralno izobliče. Tvrdio je, pritom, da ona uvek pojačaju neku bitnu crtu u fizičkom izgledu koja je izraz neke karakterne osobine.

On se nikad nije smejao grohotom. Ne, nekako pitomo i saučesnički. Čak i kad je opisivao svoj izgled u onim ogledalima. Kaže:

„Kad sam prvi put ušao, nisam shvatio da sam to ja, da vidim sebe. Neee, ugledao sam nekog grbavog gospodina sa spljoštenim šeširom, nalik na ministra Kojića. A već u drugom sam bio patuljak, kao direktor Hipotekarne banke, štrić. U jednom, pri kraju sale, glava mi je bila veća od kazana, a uši bi pristajale i vepru.”

Kako sam ja izgledao u tim ogledalima, ne pamtim. Samo, kroz neku beličastu vodu, vidim kako se majka zgražava i buni kad je otac primorao da se vrati, kako ne zna kud da se dene jer je, okrećući leđa jednom ogledalu, upadala u drugo, na suprotnom zidu dvorane.

Drugi, poslednji put, bio sam suočen sa svojim deformisanim likom u jednoj omanjoj sali u Prokuplju. Tih ogledala je tamo bilo svega sedam. Tamo, u taj grad na jugu, dospeo sam po želji predsednika našeg udruženja, neobičnog pisca koji je sa svojim crvenim petlom već dugo na nebu.

Sreli smo se kod Narodnog pozorišta. Viče na onaj, njegov način:

„Genije, dođi u ponedeljak da se dogovorimo oko jedne tvoje misije.

Imam neki defekt u sluhu pa često pogrešno čujem ili čitam. Pomislio sam da je reč o nekoj mojoj emisiji na Radiju, gde sam novinar.

No, umesto u ponedeljak, nađoh Buleta u nedelju, kod mog kolege sa Pravnog, Ace Stefanovića, u onoj visokoj zgradi naspram Doma vojske i našeg Udruženja u Francuskoj 7. Bulatović se obradova, beše razdragan. Shvatih odmah zašto: na stolu, pred samim nosem domaćina, beše piramida od Buletovih knjiga. Sve u izvanredno luksuznom povezu, svaka na drugom jeziku. Prema sećanju, bilo ih je oko 15. Bule na švedskom, engleskom, francuskom, ruskom, španskom, italijanskom. Takozvana svetska slava.

Ne znam da li ga prevode još, da li ga čitaju. No, reč je o mojoj misiji”. Bule, kao da zakucava, naređa: na tu manifestaciju ideš isključivo kao predstavnik našeg udruženja; nemaš nikakvih obaveza; ne moraš da učestvuješ, da čitaš na književnim večerima.

Bićeš počasni gost!”

Pa ipak, na književnom poselu u restoranu Fabrike obojenog stakla, pročitah odlomak iz naslovne priče, iz Spiska grešaka. I da sam hteo, ne bih mogao da izbegnem to. Neki od učesnika te manifestacije znali su da mi je tih dana izašla iz štampe ta zbirka pripovedaka. Tu je bio i Zoran Petrović kоji je u listu Mladost” napisao kritički prikaz te knjige. Upoznao sam ga na autobuskoj stanici, pred kretanje. I odmah mu rekao da je malo rasrdio Pekića svojim prikazom njegovog romana Kako upokojiti vampira. Sadržaj negativne ocene najavio je samim naslovom: Kako upokojiti čitaoca”.

Alek, koji je čuo naš razgovor, reče:

Red je da i ti nešto pročitaš.”

Voleo bih da vidim pisca koji je uspeo da umakne svojoj sujeti. Naročito ako je u grupi i jedna mlada dama, pisac kratkih priča.

Ta dama je već sedela sa domaćinima dole, u restoranu, kad smo iz hotelskih soba, posle kratkog osvežavanja, sišli. Ne, sišao sam samo ja niz dvadesetak stepenica, kao niz slap. Nešto sam duže ostao u svom apartmanu (i to je, taj apartman, bio znak da sam počasni gost).

Pokazaše na čelo stola, na stolicu za mene i predstaviše mi tu damu, još mladu, koja se beše smestila sa moje desne strane. Ona se osmehnu, reče:

Georgina.”

Na to jedan od domaćina, organizatora, povika:

Žina!”

I dodade da je Žina dobitnik nagrade za neobjavljenu knjigu kratkih priča. Upravo se nagrada i sastojala u tome što će joj zbirka biti ovde štampana, objavljena.

Tad je malo pažljivije zagledah. I osmehnuh se zbog slike koja mi se javi: duga nad bistrim Belim Drimom posle kratkotrajnog snopa nagle kiše. Pa i sećanje na jedno devojče iz moga razreda sa mlečnim rumenilom lica pod ružičastim suncobranom. I, malo odsutan, rekoh:

Dakle, spektar.”

Šta?!”

To, teško je opisati spektar. Sem uopšteno. Pokušajte u nekoj priči, koja vam se javi.”

Ona se smejala tiho. I povremeno treptala. Možda i da skrene pažnju na velike, prirodne, duge trepavice.

Jeste, bilo je nekoliko boja, različitih, na njoj. Boja kose, boja očiju, lica, kože, grla. Ali, ne, nisam ni za tren ušao u onu ćuransku ulogu svakog muškog kad ga lepota žene kosne. Nisam pućpurikao, ni blebetao sa njom, te, prve večeri.

Dakle, kad smo sutradan u restoranu Fabrike obojenog stakla završili svoja čitanja, Georgina mi priđe, reče da joj se priča dopada i zamoli da joj dam knjigu da čita dok smo ovde.

Uvek se kasnije čudim, pa i danas, zašto sam ostao miran u nekoliko slučajeva, kad su mi neke prijatne žene iskazivale po neki kompliment, što nisam pokazao ni želju da im se približim, da ih približim.

Isto, tog dana, sa Georginom. Samo rekoh da ću joj knjigu dati doveče, posle posete Gradskoj biblioteci, gde beše, takođe, zakazano malo književno poselo.

Tako i uradih. Ali ne ostadoh miran kad ona sklopi ruke na grudima držeći ukoričen spisak mojih grehova. Ne, opet ne, nisam bio nemiran, ponajmanje uznemiren zbg nje, zbog njenog ženski nežnog gesta. Nego tako, nekako zbog ideje da mi se pruža mogućnost da obnovim i proširim lekcije udvaranja koje bejah tih meseci, i te godine zabatalio.

Ni to ne beše razlog da povedem nju, Aleka i mladog Petrovića iz hotela u jednu ćevabdžinicu. U to vreme bilo je malo privatnih radnji uopšte. Ugostiteljskih donekle. A ta, na koju sam slučajno nabasao dok sam razgledao grad, sam, u lakoj šetnji, ta beše lepo uređen omanji restoran sa tri prostorije. U svakoj tri stola.

Sladili smo se mirisom i ukusom pljeskavica, vešalica, ćevapčića, odmotavajući i najmanja klupka opreznosti i nepoverljivosti. Pa, malo zanjihani, bar ja, izađosmo na svež vazduh letnje noći, pođosmo ka hotelu.

Neko, čini mi se zakopčani Alek, reče da pre spavanja malo prošetamo. I tako počesmo da kružimo po prostranom gradskom trgu između aleja sa cvećem.

Rekoh teatralno:

Samo nema georgina. A meni treba samo taj, jedan cvet. Jedna Georgina.”

I sve u tom tonu. To jest, malo indirektno, malo direktno. Udvaranje.

Smeju se, smeškaju se. Ja, kao da plivam, raspoložen, bez onog malog grča osvajača koji sumnja u svoje procene, u svoje poznavanje tajnih prolaza do kitnjastog zamka, nalik na tvrđavu.

Patetičan, više no duhovit, uđoh u lift sa njima, popeh se do trećeg sprata i, ostajući u njemu, dok su izlazili, rekoh:

Georgina, sačekaj da potonu u anestetičan san, pa tajno siđi dole, kod mene.”

Ona zastade, malo zatrepta, pa reče:

Biću sa vama, gospodine, makar jedan sat. To jest, čitaću vašu knjigu.”

Umesto bele zastave, podigao sam ruke, i rekao:

Dovoljno!”

Sutradan, ujutru, dok sam pokušavao da se rasanim, da ocenim koje je doba jer mi bejaše sat stao, neko lako zakuca na vrata. Podigoh se sa kreveta, priđoh, upitah ko je. Poznat ženski glas mi naredi da otvorim.

Ona, u tesnoj beloj bluzi i širokoj suknji, zaključa i reče:

Čitala sam do tri i rekla sebi: nije ono bio ozbiljan poziv, ali ću ujutro otići, dati mu sve.”

Ja, u pidžami, sa rukama do kolena, kao orangutan, i zamršenim čupercima, neumiven i neobrijan, iskreno i tačno:

Ali ja, Georgina, ne mogu ništa. Dokrajčilo me ono jelo i piće.”

Onda idi u kupatilo, spremi se jer nas već čekaju dole, vode nas u neki manastir.”

Koliko je sati?”

Samo sat nikad ne zna koliko je sati. Iako drugima pokazuje tačno vreme, pravi trenutak.”

Dok smo silazili niz onaj veliki niz stepenika, ona me je držala pod ruku. Ozarena. Zato, kad videh da nas oni odozdo, iz restorana gledaju sa podignutim obrvama, šapnuh:

Eto, sad znaš šta je privid, a šta istina. Nema te porote koja bi nas oslobodila, koja bi nam poverovala. Jer, ti zaista izgledaš kao žena koja je imala vrhunac zadovoljstva, ja kao muškarac koji je od tog zadovoljstva klonuo, mračan.”

Prihvatam samo reč privid. Nisam srećna, da znaš. Malo se osećam poniženom. Pošto ne umem da opraštam sebi, neću oprostiti ni tebi.”

Mislim da su svi čuli moj vapaj, jer smo bili pri dnu stepeništa.

Georgina?! Žina?!”

Pa ipak, stalno je bila uz mene, sasvim mirno razgovarala za vreme vožnje, razgledanja manastira, ručka u konaku.

Pre ručka smo malo šetali između kestena na manastirskom imanju. Razgovarali o pisanju, o kratkoj, ali teškoj formi priče. Njenoj gustini i obliku. No, pamtim samo kako je rekla da je njoj početak priče nalik na prve trenutke zaljubljivanja. Nema mira, ne može da zaspi, stalno joj je u glavi glavna nit priče.

Ono što sam tada rekao Georgini, šta je za mene kratka priča, posle sam razvio u odgovorima za jednu anketu o toj temi. To jest, da za kratku priču imam dve stare i jednu novu reč: dukat, melem, i telegram. Odnosno, o savršenoj formi i dragocenom sadržaju, o leku za naše rane, o kratkom, iznenadnom dejstvu brzojava.

Sat pred polazak, neko predloži da odemo do Sindikata, da se, baš tako reče, ogledamo. I objasni da su tamo, u jednoj omanjoj dvorani, postavljena velika ogledala koja deformišu, iskrivljuju, karikiraju.

Ja se oduševih. Setih se onih davnih ogledala, kad me otac vodio za ruku. I odmah se nagnuh ka Žini:

Hoćeš li?”

Hoću sve što želiš.”

To je rekla tako – glasom, pokretom glave, pogledom – da sam shvatio koliko su bila tupa sva ranija sečiva u mom životu. Sasekla me, do korena.

I dotukla u dvorani sa ogledalima. Jer, nijedno ogledalo nije moglo da deformiše njen lik, da izvitoperi neki deo njen, da je iskrivi, unakazi, izmeni.

Tome se nisam začudio samo ja. Svi. Sem pesnika, koji staloženo reče:

Velika je moć lepog... Odoleva svemu.”

Toj parafrazi stare istine nije se moglo ništa prigovoriti, ni osporiti. Ali je, ipak, ostala neka sumnja, neka nedoumica. Sumnja da nas je Georgina toliko zasenila spektrom svojih boja da nismo uopšte videli ono što su stvarno pokazivala volšebna ogledala.

Нема коментара: