Ovogodišnjem dobitniku Stipendije Borislav Pekić nedavno je izašao roman ''Mrtvo polje'' u izdanju Stubova kulture.
Napišite nešto o sebi, kada ste počeli da se bavite pisanjem, da li ste ranije već objavljivali svoje radove, kada i gde su objavljeni?
- Poslednjih nekoliko godina bavio sam se pisanjem kraktih priča. Interesovalo me je kako čitava ta stvar žanrovski funkioniše. Šta može da se uradi na tako malom prostoru. Tekstovi koje sam radio dopali su se nekim urednicima književnih časopisa, u početku više u Hrvatskoj nego u Srbiji. Dobio sam nekoliko nagrada, objavljivao sam priče u nekim prilično relevantnim časopisima po čitavom regionu. Danas mi se čini da je to bio pravi put.
O čemu najradije pišete, odnosno šta Vas inspiriše?
- Pišem o pisanju. Voleo bih da ono što napišem bude pročitano na taj način. Kao eksperiment, pokušaj da se izmene neke prozne konstrukcije na koje smo navikli. Ono što je ranije napisano, što čitam, iz toga dolazi ono što pišem. Događajna stvarnost je dosadna. Ona može da bude samo povod, nikako cilj, ono što želim da «napišem». Verovatno se radi o iznalaženju sopstvenog jezika kojim se vrše izmene sveta oko nas.
Ovogodišnji ste dobitnik stipendije Fonda „Borislav Pekić“. Molim Vas da napišete nešto o tome i šta za Vas znači ta nagrada?
- Razmišljanje o Pekiću je uvek razmišljanje o hrabrosti. Poetičkoj, ali i građanskoj. Mi nemamo dovoljan broj takvih disidenata, onih koji su se usprotivili podivljaloj državi i tupoj literaturi. Čitao sam Pekića početkom devedesetih godina. Nisam mogao da izaberem bolji kontekst. Odjednom, Pekićeve knjige su oživele i hodale pokraj osiromašenih i ojađenih uličnih prolaznika. Nije bilo struje, goriva, dvadeseti vek je nestao sam iz sebe… Vreme čuda, tako je Pekić zapisao. Ta stipendija je ogromna odgovornost, ma koliko se činilo da je danas odgovornost bilo koje vrste mrtva.
O “Mrtvom polju”, kako je nastala ideja za roman, nešto o temi kojom se bavite u romanu..?
- Mislim da sam zaista naučio da čitam tek nakon pravih saznanja o antičkoj književnosti. Grčkim tragedijama i Bibliji, pre svega. Kasnije sam shvatio da avangarda dvadesetog veka, vek u kom sam živeo, ukida Aristotela. Prvi svetski rat je onemogućio mogućnost herojske veličine. Opet, osećao sam da nedostatak autentičnih tragičnih junaka nije i nedostatak tragičkih okolnosti. U “Mrtvom polju” sam pustio troje ljudi da odaberu svoj put i slobodno se kreću. Da se kreću po svojoj slobodnoj volji. I to ih je dovelo u tragičan položaj kome nisu dorasli. Hteo sam da postavim pitanja njihove krivice, aristotelovskog “straha i sažaljenja”. Hteo sam da zapišem da okolnosti savremene tragedije prevazilaze sve kapacitete mogućih heroja. A od toga nema veće tragedije.
Нема коментара:
Постави коментар